Критички осврт на представу „Сумња“

Џон Патрик Шенли

Режија: Слободан Станковић

Постоје представе које се завршавају спуштањем завесе и постоје представе које почињу тек када се светла у сали упале. „Сумња“, рађена у продукцији Културног центра Кула под генералним покровитељством Општине Кула, а у режији Слободана Станковића припада управо овој другој групи. Она не тежи да публици понуди одговоре, већ да отвори простор за преиспитивање, остављајући гледаоца самог са сопственим уверењима, предрасудама и страховима. Управо у томе лежи њена највећа уметничка вредност.

Шенлијева драма већ деценијама представља један од најзначајнијих и најзахтевнијих драмских текстова савременог театра. Њена снага није у откривању истине, већ у процесу настанка сумње. Она не поставља питање ко је крив, већ шта се дешава са човеком када изгуби поверење. Управо ту идеју Слободан Станковић препознаје као суштински драмски покретач представе. Његова режија не нуди пресуду, већ гради простор у коме сваки гледалац постаје судија сопствене савести.

Највећи домет режије лежи у њеној прецизности и доследности. Одсуство спектакуларности није недостатак већ свестан уметнички избор. Простор је сведен, али изузетно функционалан; сваки покрет, свака тишина и сваки поглед имају драматуршку функцију. Мизансцен није декоративан већ постаје језик представе. Светлост, празнина и сценски ритам делују као равноправни драмски партнери глумцима.

Овакав редитељски приступ препознао је и проф. др Миливоје Млађеновић, књижевник, драматург и позоришни стваралац, који истиче да је реч о „беспрекорно јасној редитељској идеји“, дисциплиновано организованом сценском простору и сведеним сценографским симболима који резултирају „представом која плени сва чула гледалаца“. Његова оцена потврђује да режија није заснована на ефекту, већ на јасно осмишљеном систему сценског мишљења.

Сличан закључак износи и др ум. Иван Правдић, драмски писац и универзитетски професор, који наглашава да је ансамбл храбро приступио драмском тексту изузетне тематске и психолошке сложености. Посебно истиче да сваки лик доследно брани сопствену истину, чиме представа добија вишеслојност и оставља простор за различита тумачења. По његовим речима, гледалац нема утисак да посматра позоришну игру, већ стварни живот који се одвија пред њим, док целина функционише као „заокружено сценско дело“.

Највећа вредност представе ипак лежи у раду са ансамблом. Глумачка игра заснива се на дисциплини, суздржаности и унутрашњој тензији. Емоције никада не експлодирају без разлога, већ се постепено акумулирају, чиме атмосфера постаје све интензивнија и клаустрофобичнија. Управо такав приступ издваја ову поставку од бројних интерпретација које се ослањају на наглашену драматичност.

Вредност ансамбла није остала само на нивоу критичког утиска, већ је потврђена и одлукама више стручних жирија широм Србије. Слободан Ногавица, као отац Флин, награђен је Наградом за најбољу главну мушку улогу на Републичком фестивалу аматерских позоришта Србије, Наградом за најбоље глумачко остварење на Фестивалу аматерских позоришних друштава Војводине у Бачком Петровцу и Наградом за најбољу главну мушку улогу на Фестивалу глумачких остварења „Гулини дани“. Драгица Јотановић, у улози сестре Алојзије, освојила је Награду за најбољу главну женску улогу на Републичком фестивалу аматерских позоришта Србије у Кули, као и признања „Глумица вечери“ на Републичком фестивалу и Фестивалу глумачких остварења „Гулини дани“ у Петровцу на Млави. Биљана Митрић, тумачећи сестру Џејмс, освојила је Награду за најбољу женску епизодну улогу на Републичком фестивалу аматерских позоришта Србије, Награду „Игор Станић“ за најбољу младу глумицу по избору жирија публике, Награду за најбоље глумачко остварење на Фестивалу аматерских позоришних друштава Војводине, Награду „Глумица вечери“ по избору публике, Награду за најбољу глумицу фестивала у Великој Плани, као и Награду за најбољу женску епизодну улогу на Фестивалу „Гулини дани“. Посебан допринос ансамблу дала је и Слободанка Кнежевић, чија је улога госпође Милер награђена као најбоља епизодна улога на Фестивалу аматерских позоришних друштава Војводине.

Оволики број признања није последица издвојених индивидуалних креација, већ сведочи о изузетно високом нивоу ансамбл игре. Сваки глумац функционише као део прецизно изграђеног сценског механизма у којем нико не доминира на рачун другог. Управо зато представа делује као јединствен организам у коме сваки лик доприноси драмском ткиву целине.

Такав ансамбл препознала је и позоришна и филмска глумица Ана Софреновић, која је истакла да је представа успела да текст учини „толико мучним, на најбољи могући начин“, додајући да пригушена игра и одсуство великих емоционалних експлозија стварају снажан осећај клаустрофобије. Посебно је нагласила да публика не прати само спољашњу радњу, већ „унутрашњи мизансцен“, што представља једно од највећих признања редитељском раду са глумцима.

Још једну важну димензију представе уочила је позоришна редитељка Дајана Јосиповић, која је оценила да је место представе на Републичком фестивалу „веома заслужено и оправдано“. Она посебно истиче храброст избора драмског текста и редитељског приступа, наглашавајући да је највећи квалитет представе управо рад на механизму сумње. Њена реченица да је после представе „остала без одговора“ представља можда и највећи комплимент који једно позоришно дело може добити, јер показује да је представа успела да код гледаоца настави да живи и након завршетка извођења.

Драматуршка структура представе једнако је прецизна као и њена режија. Напетост расте постепено, без драматуршких пречица и ефеката који би нарушили унутрашњу логику приче. Свака сцена природно произилази из претходне, а сваки дијалог продубљује моралну и психолошку дилему. Управо ту прецизност препознаје драматург и компаратиста Мирко Димић, који наглашава висок квалитет превода (Маријана Љумовић и Стеван Хорн) и драматуршке адаптације, истичући да је представа изграђена на снажним дијалозима, моралној амбивалентности и редитељској способности да одржи равнотежу између свих ликова.

Да је ансамбл достигао висок степен сценске зрелости сматра и компаратисткиња Маријана Љумовић, која наглашава уверљивост са којом представа приказује унутрашњу борбу коју сумња покреће у човеку. Посебно истиче дисциплинован ансамбл, зрелост младих глумаца (Лука Фолк, Никола Чизмар, Андрија Бјелица) и снажну комуникацију са публиком, која је од првих сцена прихватила представу као сопствено позоришно искуство.

Посматрана као целина, „Сумња“ представља пример савременог психолошког театра који одбацује спектакл у корист унутрашњег драмског процеса. Она не покушава да гледаоцу саопшти истину, већ га приморава да преиспита сопствену способност да је препозна. Управо зато сваки лик остаје уверљив, сваки аргумент могућ, а свака пресуда неизвесна.

Посебно је значајно што су до готово идентичних закључака дошли редитељи, драматурзи, универзитетски професори, театролози и глумци различитих естетских опредељења. Без међусобног договарања, сви су препознали исте вредности представе: јасну редитељску концепцију, психолошки прецизно вођен ансамбл, функционалан сценски простор, снажан мизансцен, моралну сложеност и способност да публика остане активни учесник у трагању за истином. Такав степен стручног сагласја представља један од најјачих аргумената у прилог уметничкој вредности овог сценског остварења.

На крају, оцене критике и струке добиле су своју потврду и кроз фестивалске резултате. Представа је овенчана Златном плакетом за најбољу представу Србије на Републичком фестивалу аматерских позоришта Србије, уз бројне награде за режију, глуму, костимографију и ансамбл. Ипак, највеће признање није број освојених награда, већ чињеница да је „Сумња“ постала представа о којој се говори, која покреће расправе и која наставља да живи у мислима гледалаца дуго након што се завеса спусти.

То је позориште које не доноси пресуде, већ поставља питања. Позориште које не нуди готове одговоре, већ подстиче мишљење. И управо због тога „Сумња“ у режији Слободана Станковића представља једно од најзначајнијих аматерских позоришних остварења последњих година — представу која је својим уметничким квалитетом оправдала и стручна признања и изузетан фестивалски успех, остављајући трајан траг у савременом српском аматерском театру.

Критички осврт приредио:
Редакцијски тим Културног центра Кула
(на основу анализа, јавних стручних оцена и фестивалске документације)